Deo…

Da li svaka priča mora imati kraj? – upitao je ispreplećući prste zagledan u njene nebesko plave oči, ubeđen da će ipak, kojim čudom ostati zajedno.

Gledala ga je sa tugom, znajući da im je ostalo još malo vremena. Onda će otići na drugi kontinet i ostaviti osobu kojoj je poklonila sve što je imala. Nije znala šta da mu odgovori. Um jednostavno nije sarađivao sa srcem.

Da li ćeš me se setiti ponekad? To pitanje je iznerviralo. I dalje je ćutala, drhtala i očekivala da ode, da najzad ode i da je ostavi. Zidove koje je srušila zbog njega odjednom su postali veći nego pre. On je znao svaki deo njene duše. Više ništa neće biti isto.

Razum mu je pomutila na prvi pogled. Njen fizički izgled, a naročito unutrašnja lepota i snaga dali su mu polet i vetar u leđa da bude bolji nego pre. Prestao je da pije, nije se potukao od kada je sa njom. Da li će moći da nastavi tako i dalje, ovog puta bez nje.

Skrenula je pogled. Bila je na ivici suza, svaki delić tela je boleo, a srce joj je tuklo kao ludo. – Idi već jednom. Odlazi i ne otežavaj nam više. Posle svega kroz šta su zajedno prošli, to je jedino što je uspela da kaže.

Ustao je i otišao. Na licu mu se skortljala suza. Bio je na ivici da spakuje kofere i ode sa njom, ali kako da ostavi bolesnu majku? Hiljadu pitanja mu se rojilo po glavi, između vatre i pepela odlučio je da postane fenkis.

Odrastanje

O sebi ništa ne mogu pametno reći. Rođena sam gadnih 90-ih godina. Imala sam lepo detinjstvo, uprkos restrikcijama, sankcijama i nemaštini. Veliki deo detinjstva provela sam na selu i zahvaljujući tome imam najlepše uspomene.

Kao dete volela sam da čitam i pišem. Volela sam i da crtam, iako sam pravi antitalenat za crtanje, uvek sam nešto škrabala. Mama mi je čitala dosta priča i bajki, neke je i sama izmišljala. Uvek sam plakala kada mi je pričala tužnu priču o petlu. Upravo iz tog razloga ju je izbegavala . Nevoljno mi je pričala, dok sam netremice slušala i plakala. Svaki put.

Moj prvi “roman”, “Mistična reka” (ukrala sam naslov od filma koji je u to vreme izašao, veoma domišljato), bio je avanturistički, “horor”, i tako naivan. Kada bih samo mogla naći tu svesku…

Naravno, neizostavni deo mog odrastanja je rat. Kao osmogodišnjakinja itekako sam znala šta se oko nas dešava, zašto moramo da bežimo i zašto se tata skrivao. Takođe me je mučilo da li će se jedan bliski rođak vratiti živ. Sirene i vojsku, uzbunu i bol pamtiću dok sam živa.

Obožavala sam knjige, (1000 zašto 1000 zato sam pročitala do 4.razreda 4 puta), čuvala sam životinje, hranila stoku, igrala fudbal, radila na njivi, maltretirala mlađeg brata (to je posao starije sestre) i slušala pokojnu baku kako priča o Drugom svetskom ratu, roditeljima koje nije upoznala, životu i ljubavi.

Geografski atlas sam svuda sa sobom nosila. Odeljenje me je gledalo kao čudaka kada sam ga pokazala učiteljici. Zabavljali su me njihovi pogledi.

Muzika, naravno, i dan danas igra veliku ulogu u mom životu. Živela sam za trenutak kada ću kući ostati sama, pustiti muziku “do daske” i otići samo u samo meni znana mesta. Beg od stvarnosti je bila moja omiljena igra.

I tada sam znala da ne znam šta bih mogla biti, da li je to lekar, ili učiteljica ili nešto drugo… Samo sam želela da imam čarobni štapić, da bolesne izlečim, da siromašnima dam, da tužne utešim. Želela sam da niko ne bude tužan. Osećala sam bol u ljudima, i do današnjeg dana se ništa promenilo nije.

…deo…

Udario je prvi put te večeri. Više nije brojala udarce koji su je svakim danom sve više ubijali, i to ne samo fizički. Fizički je mogla mnogo izdržati. Bol koju je osećala bezmalo u svakom trenutku njenog života postala su svakodnevnica. Budila se i ležala sa osećajem krivice, mrzela je sebe što je trpela. Uvek se nadala da će se promeniti i stalno mu se vraćala.

Oči na njegovom licu promenile su sjaj. To je bio znak da očekuje šamar ili pesnicu. Lice mu se izdeformisalo, a vilica stisla. Ruka je poletela ka njenoj glavi. Očajnički ga je molila da prestane, ali on je nije čuo. Njeno jecanje nadjačale su njegove psovke i vređanja. To nije bio taj čovek kojeg je zavolela. Kada je postao čudovište? Plakala je tražeći razlog da ostane pored monstruma koji joj je uništio život.

Sledećeg jutra je skuvao kafu. Ponašao je najnormalnije. Da li je moguće da se on ne seća udaraca od sinoć?

Osmehivao se i mazio, obasipajući je komptimentima i poljupcima. Bio je divan. Kroz njenu glavu prolazile su slike košmara, plakanja i njegov pogled. To nije taj čovek… Vreme je da ode od njega, zauvek.

???

U šta da se uklopiti,

za šta se uhvatiti?

Kako se namestiti da manje boli udarac života?

Dokle će trajati, zašto početi, kada se ne može zavštiti?

Vredi li krenuti?

Kada stati?

Za koga plakati?

Parama kupi mudrost, leči svoje rane.

Na margini ludila ostani normalan,

na stubu srama ostani ponosan,

različitost se ovde kažnjava.

Smeh kao lek više ne pomaže.

Potračao joj je u susret i poklonio ceo svet svojim zagrljajem. To je tako slatko i divno, pomislila je, a ja želim da što pre prekinem. Plašili su je ljubav i vezivanja. Nije verovala da nešto toliko dobro može biti stvarno, toliko stvarno da joj se od osećaja vrtelo u glavi.

Bila je u ćorsokaku osećanja. Vrtlog strasti je povukao kada je on poljubio. Želela je da pobegne glavom bez obzira, da ga više nikada ne vidi i ne čuje, da je samo malo jača da to uradi.. ili manje zaljubljena. Da li uopšte postoji mala zaljubljenost? Ili zaljubljenost postoji samo u ogromnoj meri? Nije imala odgovore na ta pitanja. Poljubivši je, nije je ni bilo briga da na pitanja traži odgovore. Jedno je sigurno. Neće pobeći, za sada.

Činilo joj se da su zvezde previše blizu kada su jedne vedre, prohlade noći izašli da prošetaju, čak i bajke u koje nije verovala delovale su joj stvarne. Njegov zagrljaj bez ijedne reči ostavile su je ogoljene pred njim.

Odjednom joj je bilo jasno. Voli ga i ovo mora uskoro prestati.

Prolazi

Koliki ceh plaćate radeći ono što ne volite?

Ugasio se osmeh na vašim licima, tmuran dan postao je još tmurniji.

Biće šta mora, toliko kliše.

“Biće bolje jednog dana, i penzija će biti, ako doživim.”

Radni dan se završio, a jedva čekate da se tako završi i život,

radeći ono što se mora, jer će plata leći.

Nedostaje para, ali šta je tu je.

Kolika je cena izgubljenog života, kolika je cena neproživljenih snova?

Šta ostane kada se isprazne baterije,

šta pokreće mehanizam spoznaje?

Gde je ličnost u svemu tome?

Kada se spuste zavese tišina zaboli.

Ti kao ti

Fini ljudi pričaju lepo, smeše ti se u lice,

u bašti punoj cveća privlači ih izmet.

Nož iza leđa, pravi je momenat,

zabiti ga u te, do kraja iskrvari.

Sa svih strana pohvale i tapšanja.

Ne smeš se kladiti ko ti šta misli.

prodaju se ljige, za šačicu moći.

Moć je zajeban osećaj,

ona te čini onakvim kakav si.

Ti kao ti, ogavni manipulatori,

ti kao ti, beskičmenjaci,

ti kao ti, što ne pravite greške.

Buduće nade, svetla budućnost.

Ti kao ti, što nemate petlje da ovaj život u oči pogledate,

već se iza zla krijete i ono vam kroji put,

koji tako pomno pratite.

Ti kao ti uvek će živeti bolje, više se ceniti, bolje prolaziti.

Neka hvala idem drugim putem,

jer ti kao ti menjaju oblik.

“Investicija”

Najbolja investicija je kada investiraš u porodicu.

Daš najbolji kapital, ljubav, pažnju, daš takođe brigu i nežnost.

Gledaš je kako se razvija i kako se tvoj ulog isplati. Dobijaš još više ljubavi, nežnosti, bržnosti i sve što si uložio.

Ponosan na svoju investiciju, uvidiš da nisi ništa izgubio.

Sa punim srcem gledaš kako se tvoja investicija širi.

Raste pred tvojim očima.

Poprima oblik ponosa, osmeh koji vredi više od svih para na svetu,

siguran da će i oni jednog dana uraditi baš kao i ti.

Srbija (2.deo)

Rijaliti se uvukao u naš život, zamađijajući nas svojom “bitnošću”.

Sastavni deo života, o rijaliti programu možemo čuti na ulici, u školi, u prodavnici, u kafiću, na TV-u (PINK i HAPPY – izbegavajte te kanale) i u gotovo svim dnevnim novinama, ako ne i u svim.

Bežeći od sopstevnih problema, od društvenih problema, postajemo deo rijaliti programa, vodeći tako tuđe života, brigajući tuđe brige, sladeći se provokativnim scenama, svađama i vezama naših rijaliti “zvezda”.

Postalo je normalno da su našoj omladini idoli pomenute zvezde, koje nemaju osnovnu kulturu i kojima je obrazovanje diskutabilna tema. Jedino sredstvo koje koriste da bi postali slavni, pogotovo ženski deo ekipe, su promiskuitet, golotinja, autotjun, nervni slomovi pred kamerama i “neočekivane trudnoće”… Naravno, ni muški deo ekipe ne zaostaje puno.

Krijući se iza rijalitija i kupovavši novine da bi se saznalo ko se danas sa kim j…o nije nikakva sramota. Kao što sam već pomenula, o tome se uveliko priča, o tome se piše, to svi znaju.

Samo ne znamo kako da preživimo od danas za sutra, kako ćemo izdržavati decu, (o vaspitanju i da ne govorim) ali nema veze.

Da vidimo danas šta rade naše rijaliti zvezde.

Srbija (deo 1.)

Kupio bi detetu patike, kupio bi detetu duks, razmišljaš se da li to, ili da platiš struju. Dete bi volelo da ide na ekskurziju, njegov najbolji drug ide. Sa knedlom u grlu i suzu na licu pričaš sa majkom: – nemamo.

Već godinama si na birou, završio fakultet, radiš sezonki, dao bi sve da detetu možeš da pružiš, za njegove ocene da ga nagradiš.

On je dobro dete, razumeće – dok te sistem ruši – ako ne mogu sada, kada ću da mu pružim, šta da radim, kako da ga ostavim, da odem i otac mu je potreban.

Majka te podržava, ispraća te sa suzama na licu i srcu punim razumevanja, dete je svesno svega.

-Brzo ću se vratiti, a ti budi dobar, kao i do sada, slušaj majku i budi dobar đak.

Dete ga gleda i ne govori ništa, zablistaše oči, dete klimne glavom.

Odluka je teška, ali ispravna.

Dok ne staneš na noge, da povučeš i njih.

Nećete biti svoji na svome, ali nećete biti gladni. Nećete oskudevati, tamo će se diploma ceniti, a ne partija, nećeš pričati svojim jezikom, ali će te ceniti kao čoveka.