Strah

-Volim te – začulo se iz spavaće sobe, dok sam u kuhinji kuvala kafu zagledana u vesele šoljice obasjane prvim prolećnim suncem.

Odjednom sam osetila kako trnem. Skamenila sam se. Čitala sam bezbroj knjiga o ljubavi, o tome kako ljubav pokreće svet, kako voleti i biti voljen ispunjava srce i dušu

Ništa nema smisla bez ljubavi.

Ljubav je blaženstvo, divno osećanje…

Bilo mi je nepoznato, nisam znala kako da reagujem. Da li treba da se smejem? Veoma sam uplašena. Ta reč za mene je prava nepoznanica.

-Ljubavi – čulo se iz sobe.

-Ljubav je nešto veliko- kroz glavu su mi jurile misli. – Nisam spremna, ne umem, ne mogu…-

Voda uveliko vri. Samo sam sklonila lonče i otišla do sobe. Izbezumljeno sam ga pogledala. Nisam znala šta da kažem.

Tog dana sam pokupila svoje stvari i otišla…

Advertisements

Dosta je!

Plašiš se promene i da ćeš izgubiti identitet, ne želiš se korigovari, čak ni zbog svog deteta. Sebe ubijaš, gledaš izbezubljenim pogledom. Izgubljena mašeš rukama i radiš se do ludila.

Izvini, sa tobom se videti neću, ne zaslužuješ ni sekund mog vremena. Neću ti dati odobrenje niti tapšati tvojim postupcima, ne mogu slušati kako kukaš na život.

Imaš prekrasno dete, pametno i dobro. Ne umeš se snaći u ulozi majke. Smeta ti da nastaviš svoj život od pre, odbacila si ga, i to je još bolje… za njega.

Ne mora svakog dana gledati pijanu majku, koja viče na njega. Jednoga dana će saznati da njegova majka nije znala ni sebe čuvati.

Nastavi sa svojim životom, neka te poroci vode. Na dnu si našla sebe i sačuvaj svoju ličnost. Trči za alkoholom, mirna i spokojna, jer već neko trči za tvojim detetom.

Ne verujem da ćeš se ikada zbog toga pokajati, jer prvenstvo imaju druge stvari, nemoj se menjati, budi ti TI, pametna, lepa, razmažena princeza tame, koju interesuje jedino da se oduzme od života.

Oda prirodi

Priroda je lek protiv lošeg raspoloženja,
sve tvoje tuge zameniće srećom,.
Biće ti prijatelj bez uslova,
biće ti lekar bez recepta.
Recept je u stvari lak.
Samo gledaj i uživaj.
Prepusti se njenim moćima
i svojim mogućnostima.
Bićeš zadivljen šta sve može učiniti za tebe.
I čekaće te ponovo, sa svim svojim lepotama.
Upij zelenilo, gledaj cveće, ptice…
Nebo iznad tebe je tvoja granica.
Priroda ti veruje, nemoj je skrnaviti.
Budi deo nje, i ona će te oplemeniti.

Izgubljen

Pomozite mu da nađe sebe, teško vreme odnelo mu je lice,

bujica prošlosti ne da mu mira, niti nadu da će bolje biti.

Pomozite mu da nađe ljubav, leptire u stomaku nikad osetio nije,

tužan je i boli ga to, praznina je njegovo telo.

Pomozite mu da nađe sreću, duh bremena ga guši,

dok gleda srećna lica, ide prema drvetu…

Opet

Za novac ti ne brini, nikada ga dovoljno neće biti,

od tuge ti ne beži, uvek ćete ona stići,

nađi način kako da u svom životu uživaš,

kako da ti ljubav bude pokretać i svaki dan počni sa osmehom.

Maštaj, pevaj, igraj, smej se, za mir u svetu ne brini se,

nađi svoj mir i slobodu, pa ćeš onda srediti sve na svetu.

Nemoj da si zavidna što ona ima sve, možda ispod te kože živi mrtva osoba.

Možda je sve maska i sve ciljano za instagram, nemoj da veličaš nešto virtualno.

Imala si sreće da od milion spermatozoida budeš baš ti,

iskoristi priliku, batali filtere i lajkove, batali sve što te ugnjetava,

kreni u avanturu zvanu život, bez zlobe, laži i očaja,

ustani i kreni, sa osmehom na licu, sa dobrotom u srcu.

Danas…

Serviraju nam razne price
kako svi jedni na druge lice,
kako dobro da se udamo,
kako kroz zivot da ne lutamo.

Serviraju nam price razne
kako su nam glave prazne.
Kako decu da vaspitamo
pomocu lajf kouca da ne rintamo.

Savetuju nas razni ljudi
kako da spavamo budni,
kako pametno vreme da iskoristimo,
kakav nam je horoskop, tako blistamo.

Trenutak

Najlepše pesme nastaju kada misliš da najmanje vrediš,

kada gledaš kako ti vreme teče, curi,

i svaki trenutak želiš da uhvatiš.

Najlepšu pesmu napisaćeš kada spoznaš šta u sebi nosiš,

saznaš kako bolu da prkosiš,

u svojoj biti znaš da živiš.

Najlepšu pesmu neću napisati nikad,

jer nikada neću znati svom bolu da prkosim.

Nikada neću saznati koliko vredim,

kako da vreme uhvatim, taj savršen trenutak mog spoznaja da proživim.

Ćuti, moglo je i gore

Radiš za državu koja protiv tebe radi,

sediš sa ljudima koji su zli.

Imaš stalni posao, redovnu platu,

ćuti, moglo je i gore.

Pravde nema, daleko bi odavde,

nebuloze na svakom koraku, mržnja u svakoj reči.

ne znaš sa kim možeš da popiješ kafu,

ćuti, moglo je i gore.

Ne ceni se rad, neznalice kroje sudbinu ljudi,

ko ima veze dobija sve,

bez partijske knjižice si golo govno,

ćuti, moglo je i gore.

Intelektualci bez morala,

kvazi radnici i bestidnici,

obični radnik, obična budala,

kriv je za sve,

ćuti moglo je i gore.

Svakim danom pred nosem gledaš i ne veruješ,

vređaju ti ponos, razum i svest,

licemeri ti pričaju da je sve ok,

ćuti moglo je i gore.

Dokle?

Koliko puta si plačući zaspala, čekajući ga da se vrati sa noćnog sastanka?
Koliko puta si dobila udarac u stomak zbog poruke koju čita u jedan posle ponoći?
Koliko puta si sebi obećala da je ovo poslednji put da te vidi u svom životu?
Koliko si suza prolila kada posle provoda legne pored tebe i kaže “Pusti me.”?
Kada si zadnji put osetila ljubav?
Kada si zadnji put osetila pažnju?
Još koliko dugo ćeš ostati zatvorena u zlatnom kavezu sa bezbroj pari cipela i punim garderoberom skupocenih krpica?
Koliko daleko si spremna da ideš zbog zakletve koju si sebi dala da će ti biti jedini?
Odluka je na tebi…

Svim žrtvama kriminala koji još uvek hara!

Hipokratovu zakletvu daju monstrumi u belom,

što otimaju majkama iz utrobe nevine žrtve.

Hipokratovu zakletvu daju monstrumi u belom,

ostavljaju majke u agoniji da ćute.

U beznađu sveta i velike boli,

majka ostade bez svog čeda na rođenju.

Ubijenoj majci u najgorim mukama, bez da trepnu,

odnesoše bebu kilometrima daleko.

Gde je moja beba? Ne, nije mrtva!

Ostaje mi samo da plačem u tišini,

ali sa sudbinom se nikada pomitiri neću,

zaklinjem se, dok sam živa, svoju dušu ću da tražim.

Zločin koji ne prestaje, koji je bio i biće zauvek.

Večita pitanje: “Gde je i kako li izgleda sada,

da li je živa, da li se na ovom svetu negde muči,

da li za mene zna, da li i ona mene traži?”

Nada je tu, i posle toliko godina izbledela nije,

kao ni plač moje bebe na rođenju.

Kao da ti sada čujem glas, bespomoćni plač,

ti maleni čoveče, oteli su te od mene…

Hipokratovu zakletvu daju monstrumi u belom,

što otimaju majkama iz utrobe nevine žrtve.

Hipokratovu zakletvu daju monstumi u belom,

ostavljaju majke u agoniji da ćute.

Sa bolom ležem, sa bolom se budim,

bol toliko jaka da razara telo,

i sigurna sam da si negde na ovome svetu,

suza više nemam, lice mi je belo,

od bola, od cele te priče,

tog organizovanog kriminala, užasa bez kraja.

Za novac prodavati ono najvrednije!

Pa to mena cenu… Ej vi, gorećete u paklu, stićiće vas kazna,

za ukradene živote, kojima se broj ne zna.

Obeleženih zauvek, za majke koje mira nemaju,

za ljude koji u svom srcu osećaju prazninu.

Za svaki dan koji prolazi u provaliji,

za neprospavane noći u suzama, za sve… gorećete u paklu!

Zamišljam te sada, svoj si čovek,

uživaš u životu imaš decu svoju.

Zamišljam te kako ih šetaš i hraniš,

budiš se i ležeš okupan ljubavlju.

Imas svoje anđele i male životiće,

koji tvoj život obasipaju srećom.

Svaki dan molim se za tebe.

Budi svoj i jak, znaj da te volim.

Iako te možda nikada neću videti,

budi dobar čovek, to ti poručujem,

diši punim plučima, jer to zaslužuješ.

Hipokratovu zakletvu daju monstrumi u belom,

što otimaju majkama iz utrobe nevine žrtve.

Hipokratovu zakletvu daju monstumi u belom,

ostavljaju majke u agoniji da ćute.