Dođu dani kad ne možeš da sastaviš misli,
kada sumornom danu dodaš svoje sivilo,
pa kreneš unedogled da razmišljaš o tome šta bi mogla da promeniš,
kuda da odeš, čemu da se nadaš.
Dođe tako momenat kada shvatiš da moraš preseći,
kada shvatiš da je oko tebe samo laž.
Kada vidiš da ni na koga se ne možeš niti smeš osloniti,
sem na sebe samu.
Preturanje po prošlosti, oživljavanje grešaka koje su duboko zakopane u tebi.
Zacementirane u nadi da se više nećeš sećati.
Dođe trenutak kada moraš da promeniš nešto, jer pravac u kome ideš nije taj koji ti treba,
koji ti se sviđa,
koji ti odgovara.
Dođe momenat kada shvatiš da je nužno, što pre,
da promeniš kod sebe nešto, da se ne bi ti promenila zauvek.
A odatle više izlaska nema.
Beleške iz glave 