Imali smo nekada sve… Učili smo da stvari koje ne valjaju ne valja raditi, nešto smo probali, nečega smo se pazili.
Družili smo se. Imali jedne druge. Učili o pravim vrednostima i njih smo primenjivali.
Bili srećni…čini mi se da ta vremena, prošla nikada neću preboleti… zbog čega su morala proći?
Sada živimo u drugom vremenu, drugoj državi i među drugim ljudima. A ostali smo tu. Nismo mrdali nigde.
Otišli smo mi, skrenuli sa puta.
Sada je sve poremećeno. Društvo, država, kultura, muzika, ljudi.
Devojke se prave na nakaze. Kad samo vidim kakve su, smuči mi se…
Nemamo kvalitetne vesti, ljudi se ubijaju, mrze, dave…
Plivamo u govnima, dozvoljavamo da nam diktator diktira, smanjuju nam plate i penzije, a mi trpimo.
Ne smemo progovoriti, a da nam ne prete.
Dnevne listove i televizijske kuće su u vlasništvu političkih partija.
I čemu da se nadam?
Kada starlete pišu knjige, kada se u skupštini samo sedi i prepire, ne radi ništa ozbiljno,
kada nas kradu više neko ikad, kada ljudi nemaju ni za hleb,
kada nemamo više muziku, pozorište, film.
Kada je najveći uspeh pobeći iz zemlje.
Pitam se samo…
Kakvu budućnost ima moj sin?
I da li će Srbija tada uopšte postojati?
Beleške iz glave 